Да су промене могуће, иако не лаке, протекле школске године показале су нам ученице осмог разреда Хана Стошић, Милена Алексић, Наталија Петровић и Мина Гогић, својом истрајношћу, креативношћу и храброшћу кроз пројекат „То је само тело“, на тему родне равноправности.
Све је почело задиркивањем од стране дечака на часовима техничког и физичког васпитања, на којима су девојчице када нешто не би умеле да ураде, добијале коментаре да су „добре само за кухињу“. Ситуација је почела да се шири и на друга одељења и разреде те је постајала иритантна.
Како би овој ситуацији стале на пут, Хана, Милена, Наталија и Мина, прихватиле су предлог наставнице грађанског Јелене Перчевић, да се кроз едукативни програм „Design for Change“ позабаве решавањем овог проблема који их је лично погађао.
Design for Change, едукативни програм и највећи дечији покрет за промене, настао је 2009. године у Индији, а потом се проширио и на друге земље широм света. Циљ програма је стварање генерација деце која активно учествују у свом учењу, својим животима, и животима својих заједница. Креатори овог програма сматрају важним да деца приступају решавању проблема са ЈА МОГУ ставом. У том процесу који их води до циља деца излазе богатија за вештине које су неопходне за 21. век – критичко мишљење, способност за сарадњу, емпатију и креативност.
DESIGN THINKING методологија, која је у основи овог едукативног програма, састоји се из четири корака / фазе: ОСЕТИ – ЗАМИСЛИ – УРАДИ – ПОДЕЛИ. У ОСЕТИ фази ученици ослушкују своју околину, бирају проблем за решавање трудећи се да разумеју ситуацију и баве се њеним узроцима. Овај корак развија ЕМПАТИЈУ.
ЗАМИСЛИ фаза подстиче ученике да дају што више предлога за решавање проблема, добрих, лоших, лудих, бунтовних. Одлука да понудите решење наводи вас да за то прихватите одговорност, ствара код деце осећај МОЋИ и развија ЕТИКУ. У УРАДИ фази ученици спроводе замишљену акцију кроз коју развијају КРЕАТИВНОСТ и способност поштовања рокова. И у последњем кораку, под називом ПОДЕЛИ, циљ је да се пројектна идеја као таква подели са што више људи како би се подигла СВЕСТ о проблему и инспирисали други да покрену промене.
Хана, Милена, Наталија и Мина су истраживањем узрока проблема дошле до сазнања да породица као институција сноси највећи део одговорности за понашање дечака према девојчицама. У ЗАМИСЛИ фази сложиле су се да свој проблем представе као личну исповест кроз документарно-ангажовани филм, који ће приказати родитељима и ученицима на родитељском састанку. У филм су укључиле разговор са психологом који је изнео своје стручно мишљење о проблему и дао смернице за ублажавање проблема. На крају филма уследиле су поруке девојчица да смо сви подједнако вредни без обзира на пол и да је душа оно што нас чини посебним.
На последњем родитељском састанку за претходну школску годину, 28. јуна 2023. године, филм је приказан родитељима и ђацима седмог разреда, након чега је попуњена анкета о утицају који је пројекат извршио на циљну групу, односно родитеље.
Најзад, у завршној пројектној фази, ученице су поделиле вест о пројекту са локалним медијима. Гостовале су на телевизији Плус и дале изјаве за интернет портале и штампане медије (новине Град).
Четири фазе Design for Change методологије представљене су кратким филмом о пројекту који је послат на такмичење под називом ЈА МОГУ – ШКОЛСКИ ИЗАЗОВ, који за нашу земљу организује Вега омладински центар у име Design for Change покрета.
Ученице су крајем лета позване на интернационални догађај у Београду на којем су 6. октобра 2023. године представиле свој пројекат кратким филмом на енглеском језику пред пуном биоскопском салом и добиле награду за НАЈКРЕАТИВНИЈИ ПРОЈЕКАТ.
У наставку прочитајте њихове утиске о учешћу на такмичењу ЈА МОГУ – Школски изазов.
Да ли је било тешко осмислити и спровести овакав пројекат?
Било је прилично тешко смислити овај пројекат и спровести га. Било је доста идеја, а могли смо да изберемо само једну. Што се тиче спровођења пројекта, били смо ограничени временом, тако да нам је тај притисак отежавао сам поступак.
Шта вам је у току процеса био највећи изазов?
Највећи изазов је, свакако, било снимање. Снимали смо за време јуна, када су биле велике врућине, а распуст је тек почео. Психички смо биле уморне од наглог краја школске године, али смо на крају успеле да изнесемо до краја овај пројекат.
Да ли сте очекивале награду?
Нисмо је очекивале, ово смо радиле првенствено да бисмо постигле промену. Обрадовале смо се кад смо чуле да смо освојили награду, иако смо ишле са ставом „шта буде, биће.“
Ваши утисци поводом представљања пројекта на интернационалном догађају у Београду.
Врло смо задовољне нашим учешћем у овом интернационалном догађају, било нам је јако забавно иако смо имале трему пред сам наступ. Упознале смо доста деце из других крајева Србије, али и оних из Румуније, Ирске, Шпаније, Пољске…
Да ли сте пројектом направиле промену у понашању дечака према девојчицама у вашем одељењу/школи?
Да, направиле смо промену, дечаци више не говоре да су девојчице само за кухињу, већ схватају да девојчице имају вредност. Овако велику промену нисмо очекивале, мислиле смо да ће нам се дечаци смејати, али нам је драго да нисмо биле у праву.
Шта бисте поручиле вашим вршњацима? Вреди ли се трудити за промене?
Поручиле бисмо им да уколико желе неку промену, да морају сами да је покрену, јер ако само седе и ћуте, промене се неће десити. Схватиће да је на крају све вредно труда и да ће се много боље осећати када виде да и само једна особа може да направи значајну промену.
